Majka i Dete, ulje na platnu 100cm prečnik, 2011. (u privatnoj kolekciji)
"U školama, učite nas ponašanju: da se ne svađamo sa drugima, da sredimo nesporazume, da poštujemo druge, da počistimo za sobom, da ne povredimo druga svorenja, da delimo - da ne budemo pohlepni.
Zašto onda izlazite i radite sve te stvari koje nama govorite da ne radimo???"
Govor devojčice Severn Suzuki, održan na samitu Ujedinjenih nacija u Brazilu 1992. godine.
Divm se slikama gotičkih i renesansnih Bogorodica. Umetnici su portretisali atraktivne, mlade devojke sa svojom izuzetno lepom decom. Isusova majka je, očigledno, devojka iz komšiluka – Italijanka, Nemica ili Holanđanka – koja ni u kom slučaju ne poseduje blisko-istočne crte lica pretpostavljene Marije. Drugim rečima, Bogorodica i Isus su odavde. Verujući u njih, verujemo u svoju naciju, zemlju, društveni poredak i naposletku u sebe – ovde i sada.
Zvanična religija izgleda drugačije van literature i propovedi. Individualna verovanja, kao i moralna i intelektualna načela oblikuju se pod uticajem datih okolnosti, kao i trenutnih interesa. U suprotnom, istorija čovečanstva izgledala bi drugačije. Osvajači naoružani vatrenim oružijem i trgovci robljem svakako ne bi bili pratioci istraživača i misionara tokom otkrivanja Novog sveta.
Dominantna religija savremenog doba je, po mom mišljenju skup opšteprihvaćenih načela i pravila koja se putem masovnih medija i kroz sistem obrazovanja prenose širokoj populaciji. Tolerancija, multikulturalizam, ljudska prava, univerzalna ljubav, sloboda govora, samo su neka od njih. Drugim rečima sve ono u šta velika većina praktično ne veruje. Možda baš zbog toga jer zvuči neverovatno.
Slika pod nazivom Majka i Dete samo je još jedan u nizu dokaza predodređenosti sudbine umetnika. Savremeno doba, sa svim svojim vrlinama i manama, čini da čovek poveruje u svoju izrazitu istorijsku naprednost i samostalnost. Duboko zagledan u sebe, stvaralac, ipak, otkrivaneopisivu sličnost sa prošlim vremenima. Od stepena zavisnosti modernog čoveka od sistema, čije granice je ne tako davno sam formulisao, govori nam upravo platno pred nama.
Šokantna i odbojna ikonografska zamisao, na prvi podgled, udaljava posmatrača od sebe. Privlačno, nevino, gotovo bezoblično, a ipak dražesno stvopenje čeka da bude rođeno. Predstavljeno u vizuelno prepoznatljivoj formi čovečjeg fetusa, ono nije pasivno. Tanana nit pupčane vrpce spaja majku i novorođenče dopuštajući mu da se napoji i oblikuje životom. Gotovo bezuslovno i bezvoljno, već je priključeno u Matricu (Matrix), oličenu prepoznatljivim i široko rasprostranjenim logom Mac Donalld's. Surogat majka nudi mu najbolje od sebe.
Intenzivna, zavodljiva crvena boja, naspram crnih partija, samo pojačava simboličku strukturu rada. Dualistička značenja crvene ne prestaju da nas iznenađuju svojim obimom i merom suprotstavljenosti. Krv – hrana, krv – rađanje, krv – žrtva, krv – stradanje. I upravo na tom mestu naša pažnja postaje intenzivnija. Duh radosti življenja u nama i dah straha pred onostranim neprestano se sukobljavaju u našoj svesti nedozvoljavajući joj da utone u harmoniju.
Kompozicionu strukturu Hrnjazović koristi kao element koji podupire osećanje nemira. Vertikalno ojačana pozicija slova M samo dodatno naglašava lučnu fetalnu poziciju. I dok vertikala neprestano prisiljava pogled da evocira vezu neba i zemlje, dotle zakrivljeni, smireni luk fetusa traga za zaštitom. Nije slučajno umetnik pozicionirao luk čija sferna površina beži od vertikalne strukture. I ovde je, krajnje svesno, kompozicionoj shemi podareno simboličko svojstvo - život u formiranju uzmiče u susretu sa predestinacijom.
Zov modernog sveta odjednom više nije tako privlačan. Gotovo da poželimo da se sakrijemo u prošlost. Mac je samo jedan u nizu grehova koji nas čine nespremnim. Uhvaćeni smo !
Nataša Kristić, istoričar umetnosti
Investiturom života obdareni često koračamo kroz mrak. Svetlost nas zracima budi, nudeći večnost. Povijeni, osakaćeni, pali, retko podižemo pogled ka nebu. A tamo „Nepobedivo Sunce“ vlada. Samo poneka duša, tragajući, pronikne kroz pukotinu tame. Baš tu, na dnu, biva obdarena večnom slavom. Toplo lice „Emanuila“, okupano zlatom, nudi blaženstvo. I samo tren te deli od pada.
Nataša Kristić, istoričar umetnosti