Serijal pod nazivom "Zajedno, ipak sami" čine slike intimnih trenutaka jednog mladog para. Deformacije i razbijene forme njihovih tela nisu samo rezultat puke ekspresije; one kreiraju nove prepoznatljive oblike (jaje, silueta fetusa i sl.)koji produbljuju postojeći narativni koncept. Dopunjujući asocijacije na već prikazane položaje tela, sugerišu turbulentan međuljudski odnos iz koga proizilaze brojni problemi, ali i izazovi. Devojka i mladić koji su prikazani na svakoj slici su moji prijatelji. Životi ispunjeni sukobima, razočarenjima i porazima nisu samo njihovi – ogroman broj mladih širom planete živi na skoro identičan način, postavljajući brojna pitanja, kako sebi, tako i čitavoj zajednici.
Na sličnu temu, nakon završene druge slike iz serijala, napisao sam i istoimenu kratku priču, želeci da ona bude propratni tekst. Budući da sam od tada znatno izmenio pristup tematici, naracija ne nudi objašnjenje slika, već predstavlja situacije koje likovi proživljavaju izvan njih.
Zajedno, ipak sami
Pojedinci opsednuti statusom, karijerom ili novcem zanemaruju ostale, najpre emocionalne aspekte života i nikada ne mogu u potpunosti biti zadovoljni i srećni. Shvativši to, Ana se nakon napuštanja studija istorije književnosti seli kod Davida, momka njenih godina koga je upoznala nedavno. Iako roditelji nisu bili naročito zadovoljni njenim izborom fakulteta, pravi razlog za otkazivanje dotadašnje materijalne podrške bili su njihovi lični problemi - gubitak posla, razvod, alkoholizam. Isprva razočarana i obeshrabrena nemogućnošću nalaženja novca za školarinu, Ana shvata da joj diploma izabranog fakulteta ionako ne bi odškrinula vrata profesionalnog uspeha, te odlučuje da pronađe posao, i sa srodnom dušom započne zajednički život.
Stan, čiji zakup sada plaćaju zajedno, nalazi se nedaleko od tržnog centra gde su zaposleni, kao i u neposrednoj blizini klubova koje posećuju petkom ili subotom uveče. Ana radi za kasom, dok je David magacioner.
Jednom nedeljno, oniričan prizor mnoštva lepih lica i tela obasjanih svetlima jarkih boja koja nestaju i ponovo izranjaju iz tame u ritmu autorske kompozicije lokalnog DJ-a, pojačan euforijom izazvanom LSD-jem, čini da privremeno zaborave svakodnevicu, dane ispunjene monotonim poslom, lišene prijatnih doživljaja i emocija. Narkomanska zavisnost postepeno postaje deo njihovog zajedničkog života. Prevare, svađe, čak i tuče postaju česte i narušavaju njihov, nekada harmonični odnos.
U retkim trenucima kada nisu ni na poslu, ni pod dejstvom neke droge ili leka, razgovaraju o sebi, zajedničkom životu,očekivanjima od budućnosti. Jedino čega su svesni je sopstvena unutrašnja praznina i odsustvo volje i mogućnosti za promene . Takođe, ne mogu računati ni na čiju pomoć-svako je, kao i oni sami, fokusiran isključivo na sopstvene preokupacije i probleme.
Proleće . Hiljadama kilometara udaljen Irak nakon kratkotrajnog ali veoma razornog rata postepeno ulazi u period obnove.
„Pred tamošnjim stanovništvom je novi početak u svakom pogledu, baš kao što bi trebalo da bude i pred nama Davide“,
„Novi početak ?! Čak i kada bismo pobedili zavisnost, naši životi bi i dalje bili lišeni smisla. Nemamo mogućnosti da napredujemo u karijeri, niti da nastavimo školovanje – teško da bismo našoj budućoj deci mogli obezbediti pristojan šivot, a kamoli kvalitetno obrazovnje. Vrlo je verovatno da bi živeli poput nas, poput naših roditelja i većine ljudi koja nas okružuje.“
Iako im je u početku zvučala nepromišljeno i detinjasto, ideja o odlasku u Irak sve više počinje da ih zaokuplja. U potpuno različitoj sredini moguće je prevazići probleme iz prošlosti i započeti sve iznova. Uštedeće nešto novca kako bi se snašli po dolasku. Posao će sigurno naći – mnoge firme sa Zapada upravo otvaraju svoja predstavništva tamo. Ana bi mogla da daje časove engleskog ...
„A osnovni životni uslovi - stanovanje, zdravstvena zaštita, okolina, bezbednost ?“
„Sve to postoji ovde , ali mi nismo sposobni da to iskoristimo. Očigledno je i da životni uslovi nisu preduslov za ličnu sreću. Evropljani koji su naseljavali Novi svet tokom proteklih vekova bili su pred sličnim dilemama – ostati i prihvatiti sudbinu ili je menjati. Pritom su takođe napuštali jedan uređen sistem i odlazili u neizvesnost. U jedno sam sigurna – tamo neće biti prilike za izlaske i uživanje u porocima - samo ta okolnost će naše živote učiniti zdravijim. Nećemo provoditi popodneva ispred TV-a ili igrajući video igre. Sva jeftina zadovoljstva potrošačkog društva će nam biti nedostupna . A u slučaju da ne uspemo da se snađemo, uvek se možemo vratiti.“
U Iraku ih dočekuju brojna razočarenja. Razmišljanje o potencijalnim teškoćama nije isto što i suočavanje. Od čestih nestašica hrane, vode i struje mnogo teže im pada gotovo neprekidna životna opasnost. Takve okolnosti ih, međutim, upućuju na ljude oko njih -nove susede, poznanike i najzad prijatelje, uvek spremne da nesebično pomognu oko raznih teškoća vezanih za snalaženje u novoj sredini i da sa njima, bez obzira na oskudicu, podele sve što imaju ne očekujući ništa zauzvrat.
„Nikada do sada nisam imala prilike da sretnem ljude poput njih“, progovori Ana nakon kraćeg razmišljanja, „I nisam sigurna da ih u potpunosti razumem. Na Zapadu, narodi Bliskog istoka često bivaju okarakterisani kao neprosvećeni, skloni destruktivnom ekstremizmu, čiji se polititički stavovi i verska ubeđenja suprotstavljaju vrednostima građanskih i ljudskih sloboda. Kada bi se više putovalo na Orijent i stupalo u kontakt sa njegovim žiteljima, takvo gledište bi se svakako promenilo. Volela bih i da svoje prijatelje odavde povedem u posetu mojoj zemlji, da im pokažem... oh da, velike metropole i istorijske znamenitosti podignute zahvaljujući ogromnim profitima ostvarenih tokom brojnih ratova, uz tlačenje širokih slojeva društva, kako u kolonijama, tako i u samim metropolama. Sem toga, nisam sigurna da bih mogla da im pokažem nešto što kroz izvesno vreme neće moći da vide i ovde. Mnogi smatraju da će globalizacija poništiti kulturne razlike- Hrišćani, Muslimani, Budisti- biće okruženi vizuelno bliskim urbanim ambijentom, živeti slično, razmišljati isto. Svet će biti Jedno. Jedno Dobro, nadam se. “
„Razmišljas li ponekad o povratku?“, upita Sara, Anina prijateljica koja se upravo doselila i zaposlila u ambasadi.
Milan Hrnjazović 2010.
